Pismo
Pozdrav, drago mi je što sam pronašla ovu stranicu jer nemam s kim drugim razgovarati. Naime, prije tri mjeseca preminuo mi je tata u Bosni, bili smo jako, jako vezani i otad konstantno imam napade panike koji se događaju samo navečer. Imam partnera s kojim sam u vezi već tri godine, i on živi u Bosni, a ja sam ovdje, u Hrvatskoj. Viđamo se i sve, ali zadnja tri mjeseca sam non-stop prekidala našu vezu, non-stop bila naporna, non-stop ga napadala bez razloga, pisala svakakve užasne poruke. Znam da imam problem, ali ne znam kako se zaustaviti. Svaku noć dobivam iste napade panike, držim tatinu sliku, plačem, a potom sav svoj bol i nemoć iskaljujem na partneru preko poruka ili konstantnih poziva. On svaki put prelazi preko toga, sinoć sam imala najteži napad do sada, u kojem sam ga maksimalno povrijedila te je htio okončati našu vezu jer očito nisam više normalna, no opet me je jutros zvao i razgovarao sa mnom o tome koliko me voli. Što da radim? Ne mogu se pomiriti s gubitkom oca, a isto tako ne želim izgubiti partnera, puno mi znači.
Odgovor
Hvala na tvojem upitu.
Žao mi je zbog smrti tvog oca i zbog tvoga gubitka.
Iz tvog se pisma može iščitati da se u ovoj situaciji gubitka roditelja ne snalaziš najbolje sa svojim emocijama žalovanja. Žalovanje je zapravo prirodan proces koji svi moramo proći kad nam netko blizak ode. Sastoji se od nekoliko faza (nevjerica, tuga, ljutnja, depresija, prihvaćanje) i zapravo je vid psihičkog zdravlja osobe koja tuguje. Bilo bi dobro da se prođu sve faze da bi na kraju došli do potpunog prihvaćanja tog realiteta, te činjenice da toga nekog, nama dragog i bliskog, više nema. Svatko će kroz proces žalovanja proći drukčije. Intenzitet tugovanja ovisi o tome koliko smo bliski bili s tom osobom, odnosno u kakvu smo odnosu bili. Netko se dulje zadrži u pojedinoj fazi, a netko čak i preskoči neke faze, no onda im se poslije vraćaju, jer je zapravo nemoguće ne proći sve te faze. No ima i situacija kad netko čak i zaglavi u pojedinoj fazi i nikako da se iz nje izvuče.
Nekako mi se iz tvog pisma čini da si ti dosta ljuta zbog gubitka oca te da se zbog toga otresaš na svoga dečka, prekidaš s njim, pa se miriš, šalješ ljute poruke. Dečko za sada, čini se, prilično strpljivo trpi tvoje izljeve ljutnje, koji se zapravo mogu prevesti kao emocija tuge zbog gubitka oca. Ne zaboravi da dečko nije kriv za tvoj gubitak. Probaj malo razmisliti o tom svom načinu tugovanja. Imaš potpuno pravo pokazivati svu svoju patnju i bol, a najnormalnije je da sada puno plačeš i razmišljaš o njemu, i ponovno plačeš.
Dobro bi bilo kad bi što više razgovarala s nekim tko je dovoljno empatičan da može razumjeti kakav je tata bio i kakav si odnos imala s njim, a napisala si da ste bili veoma bliski. Treba ti to da ispričaš sve što možeš i znaš o tome i onda sve ispočetka. To bi za tebe bilo jako terapijski i utješno. Taj netko kome ćeš pričati ne mora (ili može) biti tvoj dečko. Bitno je da te sluša i tu i tamo kaže nešto što ti može biti utješno i smisleno. U tom procesu pričanja i emocionalnog proživljavanja gubitka malo-pomalo bi se pomirila s tim da ga nema i krenula hrabro dalje.
Tada bi i tvoj partner profitirao od toga jer bi ti konačno skinula fokus s njega kao osobe koja za sada predstavlja platformu za tvoj bijes zbog gubitka. Tada bi on opet bio samo partner koji ti pruža podršku i osoba koja te voli bez obzira na tvoje gubitke. Tada bi i ti njemu jednog dana mogla biti stvarna podrška u njegovim eventualnim gubicima. Jer život se, nažalost, sastoji i od gubitaka.
Bojana Smokvina Jokić, psihologinja
